Ako se iz Niša uputite u Ovčar banju,
znajte sledeće: čeka vas dug put, ne mnogo uzbudljive staze, lep vidikovac,
koji možda i nije onih para vredan, splavaranje koje ne
oduševljava jer ste možda videli bolje. No, slet je slet, pa idite. Možda se
prevarite, ko što se i ja prevarih.
Kablar i meandri Morave nisu što i Uvac, i
nikad neće biti. Za Uvac ćete iz Niša dati koju paru više, ali kažu da
vredi. Ali, mi nismo išli samo zbog
pogleda, već i zbog druženja. Da se razumemo, možda sam ja razmažena prirodnim
lepotama pa očekujem nevidjenu lepotu koja bi me oduševila, no, nije svaki dan
Đurdjevdan, nije svaki vrh Tri Čuke i Trem. Doduše, ni podno vrha Tri čuke nema
Morave. Nije ni divljina na svakom pedlju. A možda sam i ja bila gde mi nije
mesto. Ipak da se ne istresam na jadnu
Ovčarsko-kablarsku klisuru i da ne kritikujem previše, vidikovac sa vrha
Kablara nije za zanemariti. Kamp u Ovčar banji nije za zanemariti. Ležiš u
šatoru, gledaš na okolne predele koji okružuju Ovčar banju, zelenilo i stene, a
u pozadini čuješ Čorbu na gitari kako izvodi „Lutku“ i društvo koje ga u stopu
prati. E, to je neprocenjivo. Ako ne znate o čemu pričam, ne znam što vam
uopšte išta objašnjavam.
