Planinari vs. skijaši na Kopu: Da li je bitka unapred izgubljena?

Vrata raja samo za nas na Kopaoniku, nije ni čudo što se u blizini nalaze Nebeske stolice

Šta vas očekuje ako penjete vrhove na Kopaoniku?

Da li je moguće planinariti u zimskim uslovima u najvećem ski centru u zemlji.

Grupa planinara, skijaša i rekreativaca krenula je put Kopaonika 1. marta. Akciju je organizovao PAK Mosor, a podržao i PK Železničar. Ma šta podržao, dominirao :) 

Na početku staze sa prijateljima

Na „Sunčanoj planini“ je u početku bilo magle, da bi se kasnije naziralo sasvim plavo nebo, koje je preovladavalo veći deo dana.

S obzirom da nisam skijaš, nisam znala šta da očekujem. Medjutim, ispostavilo se da su čitavu planinu već odavno okupirali skijaši. Sve je podređeno tome. Kopaonik je ispresecan skijaškim stazama, a gde nema staza skija se off track. Dakle,  naše je bilo da se prilagodimo. Mogli smo ići samo pored staza, uz oprez. No, bilo kako bilo, to nam ni najmanje nije smanjilo uživanje.

Kako je neko skijašno takmičenje bilo u toku, malo je falilo da nas vrate nazad. „Ovde nikako ne možete proći.“ Sreća te ima razumnih ljudi. Odlučeno je da se ide stazom Krčmar do blizine Pančićevog vrha (2017 mnv). S obzirom da se vojna baza nalazi na ovom vrhu pristup je zabranjen, a Pančićev mauzolej,  koji se nalazi u blizini, je gotovo nedostupan javnosti. Ispod Pančićevog vrha se nalazi i arheološki lokalitet Nebeske stolice.

Nastavili smo do Suvog Rudišta (1970 mnv), na kome se nalazi obelisk, i to na samoj ivici nekadašnjeg rudnika.

Na ivici nekadašnjeg rudnika, nekoliko metara od Obeliska/Suvo Rudište

Takodje smo se uputili Karaman grebenom do Malog (1917 mnv) i Velikog Karamana (1936 mnv), a za kraj smo ostavili Veliku Gobelju (1934 mnv).

Mali Karaman

Izgleda da se mnogo uložilo u Kopaonik, a proces se nastavlja u nedogled. Brojni objekti se nalaze na planini, kulturno-istorijski spomenici, arheološki lokaliteti, srednjovekovni manastiri... Kopaonik karakteriše i raznovrsnost flore i faune. Interesantno je da na Kopaoniku postoji svega nekoliko stabala Pančićeve omorike (endemske vrste koja je preživela ledeno doba), koja su donešena sa Tare, gde joj je jedino stanište na svetu.

Na "Srebrnoj planini"

Dakle, sve je to lepo i zaista ima šta da se vidi na Kopaoniku. Čovek je to prepoznao, zato je ova planina potpala pod najveći njegov uticaj u zemlji. Samo se nadamo da civilizacija neće doći na našu Suvu i Staru planinu u toj meri da više nema divljine. Nećemo valjda ići na planinu kolima i žičarama, da dok se penjemo čujemo veštačke zvuke sa obližnjeg zvučnika. Čovek je okupirao ovu planinu, a ja, kao i svaki planinar, idem u planinu da joj se poklonim. Ponekad ima i vajde od toga što živimo u nerazvijenoj zemlji, tako da možemo da lutamo prostranstvima Stare planine, pijemo vodu direktno iz potoka, divimo se krdu divljih konja i zavidimo im na ultimativnoj slobodi, uživamo u, nama stranoj, tišini. Ljudi zaboravljaju da grad nije prirodno čovekovo okruženje. Mi se divljini samo vraćamo. Nažalost, mnogi od nas je neće videti i doživeti u pravom smislu reči.

Gledajte na to malo šire, kao filozofsko pitanje, koje baš nema mnogo veze bukvalno sa skijašima.

Skijaši vs. planinari.

Civilizacija vs. divljina.

Fenseri vs. avanturisti.

Luksuz vs. preživljavanje.

Rise of the fallen.

Bitka se nastavlja.