Osmi mart: Praznik ili suvišnost

Foto: internationalwomensday.com

Toliko polemeke danas o tome da li treba slaviti osmi mart, da se i ja  zapitah, iako svrhu postojanja ovog praznika nisam nikad dovodila u pitanje. 

Taj osećaj je sestri i meni ukorenila mama. To je dan kad treba da se  osećamo posebno lepo iznutra. Obično poklanjamo jedna drugoj nešto u znak pažnje, i znam da će svi reći onaj kliše da dragim osobama treba poklanjati pažnju svaki dan, ali jednostavno nije tako. Ni jedna osoba ne može reći da nema potrebe da se danas zahvali ženi, majci, sestri, prijateljici jer je cele godine bila isuviše divna prema njima. 

Meni osmi mart budi praznično raspoloženje, i bez  dubljeg razmišljanja o borbi za jednaka prava žena i muškaraca. Kao neki placebo efekat. Onda, bar na taj dan žene misle da su se za nešto izborile i da to postoji, da su zapravo ravnopravne i poštovane, da nema bilo kakvog oblika nasilja nad ženama... Savršeno. Da ovog dana nema, muškarci bi ga, a ne žene, trebali izmisliti.

Čak je i ovogodišnja dobitnica Oskara Partiša Arket održala govor, zalažući se za pravo žena da budu jednako plaćene kao muškarci za iste poslove u SAD. U razvijenoj Nemačkoj je donet propis da u sto vodećih kompanija, treba biti najmanje 30 posto žena na upravljačkim funkcijama.

Muškarci kažu da je žena boreći se za rodnu ravnopravnost izgubila poziciju dame. E pa, dragi moji to nikako ne znači da ne smete da nam otvorite vrata, primaknete stolicu, ili pridržite kaput, ali to radi samo poneki međ poslednjim Mohikancima. Kažu: "A što bi mi to radili, kad ste želele da budete ravnopravne?" Pa ne vidim da muškarci i dan danas masovno kuvaju, čiste, drže kuću na svojim leđima i pri tom rade. Ne vidim da zbog "ravnopravnosti" sad muškarci odjednom mogu rađati. Za njihovu dominaciju i superiornost dovoljno je njihovo postojanje. E pa, nije. Da se razumemo, niko se ne zalaže za jednakost, nego ravnopravnost. Neka žena i dalje bude žena. Neka muškarac i dalje bude muškarac. Ne tražite opravdanja. Opet ne želim da sve muškarce, ali i sve žene stavljam u isti koš. Moj otac ne pere sudove, ne pravi ručak, ali obavlja druge poslove. 

A i gde ste videli da je žena izgubila svoju poziciju dame? Da li je bila dama ona žena na selu pre sto godina što nije ni pomislila da se suprostavi muškarcu, što je iste poslove kao i muškarac radila na polju, ali i u kući. Da ne pričamo o tome da tada nije ovoliki broj ljudi živeo u gradovima, kada proces urbanizacije nije bio tako intenzivan. Mnogo ste gledali filmove dragi moji. Nisu sve žene živele na dvoru i u buržoaskim porodicama.

Reče mi jedan prijatelj danas jednu divnu stvar. Kaže supruga će mu danas doći kući umorna od posla, pa će joj napraviti ručak ili večeru, pošto je osmi mart. Pa ako ne kuvate svaki dan, odmenite je bar danas, pa onda ismejavajte ovaj praznik jer toliko poštujete žene svaki Božji dan u godini, pa vam je ovaj dan suvišan. Ali samo ako ste joj na nečemu zahvalni. Ako smatrate da nije zaslužila, onda ste sasvim u pravu. Ali, verujem da retko ko od vas tako misli.

Mi vas, boreći se za svoja prava, ne nipodaštavamo, samo želimo isto poštovanje. Ako vam smeta osmi mart, zapitajte se da li vam zapravo smeta ženska ravnopravnost, da li biste radije svoju ženu ili sestru videli u potlačenom položaju?

I neću da podilazim muškarcima da kažem da je preterana pažnja na ovaj dan suvišna. Opet, ne treba se praviti blesav pa reći da su uzrok svih problema muškarci, da SVI oni ne poštuju dovoljno žene i da im ne poklanjaju dovoljno pažnje, a SVE žene toliko poštuju iste te muškarce, jer nije tako. Govorim generalno o položaju žena. Ne mislim da je žena bogomdana samo zato što je žena. 

I pored sve ove priče jedino što se meni nameće kao zaključak je: uvek će postojati muškarci koji će poštovati žene i poklanjati im pažnju, i oni koji neće, bez ili sa ovim praznikom.

Bilo kako bilo, sa osmom martom ili bez njega, da li je ili nije proklamovano moje pravo na to, ja ću uvek reći šta mislim, pa kud puklo da puklo.